 | Одговор: Шта је са отуђењем данас? |
|
Пре сваке процене успешности остваривања циља овог текста (да се одбрани теза «да је појам марксистичког отуђења рада боље постепено остављати иза себе, заједно са тешком индустријом») неопходно je да се претходно доведе у питање цитирана формулација основне тезе, пошто погрешно сугерише да Маркс и његови истомишљеници везују појам отуђеног рада за «тешку индустрију». Читаоцу овог текста се намеће питање како је његов аутор уопште дошао до овакве формулације основне тезе, имајући у виду да у изворном тексту о отуђеном раду који је и сам аутор овог текста исцрпно цитирао у «Речнику цитата», нема ни помена «тешке индустрије» или било којег другог сектора привредних делатности («лаке» индустрије, пољопривреде, услуга...)? Аутор овог текста је остао дужан де изричито наведе шта може да се закључи на основу читања изворног текста «Отуђени рад», под којим друштвено – историјским условима рад у индустрији, пољопривреди, услугама... или било којем другом сектору делатности, постаје (или престаје да буде) отуђен?
Поред ваљане формулације основне тезе, овом тексту недостаје и њено емпиријско поткрепљење. На којим искуственим подацима аутор овог текста темељи своју тврдњу о «драстичном смањењу броја радника који раде у условима какве описује Маркс у свом делу» и о имплицираном драстичном повећању «нових занимања која укључују личну креативност радника (организација, дизајн, менаџмент...)? Да ли се доиста драстично смањио број радника који су принуђени да продају своју радну снагу као робу или се напротив повећао са нестајањем последњих остатака натуралног начина производње? Да ли су организација, дизајн, менаџмент «нова занимања» или само нови изрази за стара занимања или аспекте друштвеног процеса производње чији носиоци у класној подели рада монополишу креативне аспекте људског рада?
Да ли будући социолог сме себи да дозволи да без властитог истраживања устврди да «нове технологије ... омогућавају раднику да се искаже на себи својствен начин, приближавају раднику рад и сједињују га и са својим радом и производом тог рада» или да » све већом аутоматизацијом и приватизацијом делатности количина задовољства би расла», када чак и уџбеничка литература садржи не само податак да су разни социолози дошли до дијаметрално супротних налаза о утицају информационе технологије на креативност и квалификованост рада, него и да су неки социолози сасвим оспорили да је технолошка опремљеност радног места кључни фактор задовољства на радном месту?
Уколико је доиста «просечан грађанин модерног друштва ... конформиран са условима живота у капитализму и ... прихватио вредности и очекивања тог система у коме живи и ... бави послом који га испуњава», како објаснити студентски покрет од краја 1960тих, или алтер-глобализацијски покрет од 1990тих, или бројне радничке протесте против приватизације ове године у Србији и сличне протесте у другим земљама? Да ли је аутор овог текста питао и једну радницу без средстава неопходних за оснивање властитог посла и која је да би преживела била принуђена да се запосли «на црно» у «малим приватним предузећима», да ли је то «пут ка све већем задовољству тих људи»?
У овом тексту само последња реченица је формулисана на начин који не намеће потребу за преиспитивањем саме формулације: «А зар то није главни показатељ стања неког друштва, задовољство већине његових чланова? Ова реченица налаже аутору овог текста да истражи стање задовољства већине чланова барем друштва у којем живи ако нема услова да то обави упоредно на глобалном нивоу, да би на основу властитих налаза одбранио или оповргнуо властиту тезу. Не би ли то био прави пут за превазилажење отуђеног студирања чија је сврха изван њега самог и за развој властитих креативних истраживачких способности? |